О нама

О ШКОЛИ

Одлуком СИЗ-а културе СО Аранђеловац, 11.08.1986. године основана је Радна организација за основно музичко образовање и васпитање „Петар Илић“ у Аранђеловцу. Име је добила по српском композитору Петру Ж. Илићу који је од 1940. године до 1957. живео и радио у Аранђеловцу. Године 1999. школа мења име у Основна музичка школа „Петар Илић“ у Аранђеловцу. Школа је смештена у згради Дома омладине у Аранђеловцу, а од 1998. године је отворила и издвојено одељење у Тополи.

Настава у матичној школи је организована у седам одсека: виолина, клавир, хармоника, соло певање, кларинет, флаута и гитара, док у издвојеном одељењу постоје четири одсека и то за инструменте клавир, виолину, хармонику и гитару.

За кратко време школа је стекла углед и постала центар културе општине Аранђеловац. Током целе године школа организује разне музичке догађаје, као што су интерни и јавни часови ученика, заједнички концерти професора и ученика, као и наступи еминентних уметника и ансамбала из других делова земље и региона.

 

О ПЕТРУ ИЛИЋУ

ПЕРА Ж. ИЛИЋ (Срeмски Карловци, 2.7.1868. – Аранђеловац, 16.11.1957.) композитор, мелограф, наставник и најистакнутији представник тамбурашке музике осамдесетих година 19. века. Родио се у Сремским Карловцима где је још као дечак почео да свира тамбуру. Гимназију је похађао у Сремским Карловцима, Смедереву и Београду. Музику је учио и код Јосифа Маринковића. С намером да унапреди музичко знање 1891. године одлази у Беч, а потом у Минхен и Праг.

„У моме месту рођења, Сремским Карловцима, у Горњем крају, момци су ударали у тамбуре које су имале крушкаст облик и дугачак врат, а на њима су биле четири жице, по две удешене на истом гласу” сећао се Пера Ж. Илић. Изузетно значајну реформу на тамбури Илић је извео увођењем полутонова у двогласну тамбуру. У исто време  почиње се бавити овим инструментом и тамбурашком музиком на крајње озбиљан начин. Оснивао је разне оркестре пре свега у родним Карловцима затим у Смедереву при Занатлијском певачком друштву где је од 1882. године похађао школу. Пера Илић је први увео у свој тамбурашки оркестар трогласне, крушколике тамбуре наштимоване у квинтама а касније у квартама, скоро пола века пре него што су се у Хрватској почеле значајније ширити трогласне тамбуре. Оркестар  се састојао из прве и друге тамбуре, првог и другог брача, чела, контре и баса. Касније, од њега су трогласне тамбуре прихватили и остали тамбурашки оркестри по Срему, Бачкој и Банату. Са својим тамбурашким оркестром Илић одлази 1890. године на турнеју у Праг а годину дана касније у Беч. Наступали су у разним градовима Аустрије, Немачке, Бугарске и Румуније. У Загребу је био један од оснивача тамбурашког оркестра загребачког Универзитета „Хрватска лира“. У Русију је отишао 1896. године и наступао у многим градовима од Москве до Одесе. По повратку, 1899. године као један од првих ученика уписује се у Мокрањчеву Српску музичку школу у Београду (1899-1902/3). Као наставник музике у гимназији у Смедереву је радио од 1903. до 1909. По потреби службе, на препоруку Стевана Мокрањца 1909. године из Смедерева је премештен у Скопље за наставника музике у Мушкој гимназији. После Првог светског рата и повратка из заробљеништва, поново је радио  као наставник музике у скопској Првој мушкој гимназији до 1932. године, када је пензионисан. До Другог светског рата живео је на брду Водно крај Скопља, а потом у Аранђеловцу где је водио тамбурашки оркестар радничког друштва „Абрашевић”. Био је редитељ, свирач, наставник тамбуре и вођа чувених тамбурашких друштава „Златибор“ и „Вила“. Компоновао је многе песме које су певане као народне (Магдо мори, Да ти беше теби мило, Петрано бела Вардарко) и оперу Меглена (која никада није изведена). Скопско народно  позориште је своју нову зграду отворило 1927. извођењем његовог комада Старо Скопље. За тамбурашке оркестре компоновао је велики број игара у народном духу од којих су најпознатији Коло Душана Силног, Змај Јовино коло, Коло Алексе Шантића, Гимнастичарско коло, Херцеговачко коло и тд. Од осталих композиција познате су Венац руских песама, затим балет Косачи, комад са певањем Рак осмокрак и опера за децу, једночинка Бонбони. Неке његове комозиције штампане су у издању часописа Тамбурица у Сиску. Последње дане свога живота провео је у Аранђеловцу где је водио хор и оркестар „Абрашевић“.

Основна музичка школа у Аранђеловцу од 1986. године носи име Петра Илића.

(*извор текста: Бошко Богичевић)